Introverti, ekstroverti i osobni prostor

[Eks]

Koliko intenzivno se družite s ljudima? Puni li vam to baterije ili prazni?
U fazi školovanja obično steknemo naviku druženja svaki dan s istim osobama, kasnije se to nekako prorijedi, ako se ne varam. Imate li tu naviku i danas? Imate li osoba bez koje/kojih ne možete zamisliti dan (a da nisu partner, naravno)?
Očekuju li osobe da se družite s njima na dnevnoj bazi?

Kako doživljavate virtualna druženja? Ako ste došli s kave i sjeli za komp, je li vam too much još i chatati s nekim (1 na 1, ne ove vorumske )?

Koliko vam osobnog prostora treba?

[Karlinjo]

Meni treba cca 10m2 osobnog prostora.

Ne družim se s ljudima intezivno. Baterije najčešće punim kad je druženje onako bez obveza a prazne kad je druženje s nekim posebnim razlogom tipa svadbe i sl.

Virtualna druženja 1 na 1 su mi OK. Volim se s vremena na vrijeme pmnut. Uvijek možeš reć da si pospan i sl. pa nisu naporna.

Eto da ne bude ex ignorirana, to je razpizdi.

[Eks]

Eto da ne bude ex ignorirana, to je razpizdi.

Fala. Sve šutim, šutim...

Hm, al nije pm-anje isto kao chat.

[Karlinjo]

Hm, al nije pm-anje isto kao chat.

Pa meni skoro da i je. Nekad se PMnem o nečem točno konkretnome a nekad je to onako small talk tek toliko da se nešto popriča.

Zapravo ne znam koja je tebi razlika između chata javnog pretpostavljam i PManja. Meni je razlika samo utoliko što preko PMa može i koja privatnija informacija koje ne želim pričati javno.

[Eks]

Pa meni skoro da i je. Nekad se PMnem o nečem točno konkretnome a nekad je to onako small talk tek toliko da se nešto popriča.

Zapravo ne znam koja je tebi razlika između chata javnog pretpostavljam i PManja. Meni je razlika samo utoliko što preko PMa može i koja privatnija informacija koje ne želim pričati javno.

Ma ja mislim na chat kao chat, tipa gmail, skype i to.

[Éowyn]

Ja imam faze kad sam jako socijalna i imam se stalno potrebu družiti s nekim i faze kad nemam potrebu nikoga niti vidjeti niti čuti.
Generalno sam ipak više asocijalna i jako volim i trebam biti sama.

Imala sam kroz srednju školu i na faksu grupicu ljudi s kojima sam se družila svakodnevno, no svatko je otišao svojim putem. Družim se i dalje s njima, no ne baš pretjerano često.

Nastavila sam se družiti s jednom curom iz društva, ali kad smo se svakodnevno viđale, počele smo jedna drugoj jako ići na živce. Zapravo je bio problem u njenom inzistiranju na svakodnevnim višesatnim kavama, jer ona jednostavno ne zna i ne može biti sama.
Za razliku od nje, ja jako volim biti sama. Čak sam otišla sama na more jer sam trebala mjesta i vremena za razmišljanje.

Na poslu se ne družim ni sa kim. Prema svima sam ljubazna i mogu sa svakim popričati, ali nemam baš nikakvu potrebu za druženjem

[Karlinjo]

Ma ja mislim na chat kao chat, tipa gmail, skype i to.

A to. Pa da to mi je isto. Samo imam više vremena da razmislim o odgovoru preko PMa.

Malkoc me živciraju ti skypogmailovi jer x osoba vidi da sam online i onda krenu iskakati prozorčići a meni se sa svima ne chata a opet s nekime da i onda ne mogu odbiti sve ostale yada yada yada i onda sam uvijek invisible i stalkam.

Eventualno ako baš nekoga nešto konkretno trebam onda pokrećem chat.

[Eks]

Ja imam faze kad sam jako socijalna i imam se stalno potrebu družiti s nekim i faze kad nemam potrebu nikoga niti vidjeti niti čuti.
Generalno sam ipak više asocijalna i jako volim i trebam biti sama.

Ovako i ja. Onda nekako mislim da u tim ekstra socijalnim fazama možda pretjeram pa zato imam potrebu za asocijalnim i da bi se to možda moglo izbalansirati.
Iako, to moje "pretjerano" je vjerojatno prosječnom ekstrovertu smiješno.

Nastavila sam se družiti s jednom curom iz društva, ali kad smo se svakodnevno viđale, počele smo jedna drugoj jako ići na živce. Zapravo je bio problem u njenom inzistiranju na svakodnevnim višesatnim kavama, jer ona jednostavno ne zna i ne može biti sama.

Aha, to zaguši jako. Da si ne znam kako pašete, ne bi si imale više što reći nakon svakodnevnih trosatnih kava.
Ali ljudi ponekad to uzmu zdravo za gotovo. Prošle godine sam se tako zatekla u odnosu gdje je osoba podrazumijevala da svaki dan pijemo kave i ja sam nekako išla, išla, išla dok mi odjednom nije bilo previše.

A to. Pa da to mi je isto. Samo imam više vremena da razmislim o odgovoru preko PMa.

Malkoc me živciraju ti skypogmailovi jer x osoba vidi da sam online i onda krenu iskakati prozorčići a meni se sa svima ne chata a opet s nekime da i onda ne mogu odbiti sve ostale yada yada yada i onda sam uvijek invisible i stalkam.

Eventualno ako baš nekoga nešto konkretno trebam onda pokrećem chat.

Ovako i ja. Nemam volje više biti online, ne da mi se random chatati, eventualno kad baš s nekim želim. Pogotovo kad znam da će mi iskočiti par prozorčića s "kako si" a ono nismo se čuli sto godina i šta bi ja sad trebala reći, a evo učim.

[Zekoslawa]

Koliko intenzivno se družite s ljudima? Puni li vam to baterije ili prazni?
U fazi školovanja obično steknemo naviku druženja svaki dan s istim osobama, kasnije se to nekako prorijedi, ako se ne varam. Imate li tu naviku i danas? Imate li osoba bez koje/kojih ne možete zamisliti dan (a da nisu partner, naravno)?
Očekuju li osobe da se družite s njima na dnevnoj bazi?

Kako doživljavate virtualna druženja? Ako ste došli s kave i sjeli za komp, je li vam too much još i chatati s nekim (1 na 1, ne ove vorumske )?

Koliko vam osobnog prostora treba?

Pok, ja sam Zekoslawa i manijakalni sam introvert.

Ljudi mi prazne baterije i to jako. Nakon svakog druženja s ljudskim rodom imam ogromnu potrebu da budem sama i da nikoga ne vidim. I to ide sve gore i gore. Mislim, volim ja ljude, ali taman toliko da mi ne počnu ići na živce.

Ne postoji osoba za kojom imam potrebu svaki dan, štoviše, bilo kakva obaveza javljanja na raport i svakodnevne komunikacije me lagano guši.

Živim sama i mogu biti sama satima, danima, tjednima i nikad mi nije dosadno. Živjela sam i s partnerom i mogu hendlati i to ako se radi o osobi čije mi prisustvo nije naporno, a takvi su rijetki.

Kad se zaželim ljudi, dabome se i družim s njima, ali svakodnevno mi ne pada na pamet imati s njima posla. Treba mi par kvadrata osobnog prostora ako ćemo o kvadraturi, ali ako ćemo o simboličkom osobnom prostoru, onda trebam cijeli svemir. Ne volim pitanja i potpitanja, ne volim kad nekoga zanima zašto i kako, ne volim kad mi netko kopa po duši ili kupaonskom ormariću.

Sve u svemu, čudak sam i uživam u tome. Ne bih ništa mijenjala, dr. Phil.

Eh, da, što se tiče oblika komunikacije - chat mi jako stvori nervozu. Ne podnosim taj osjećaj da sam prikovana uz komp i ne smijem nestati na pet minuta da se popišam jer će me druga strana pitati gdje sam. I živcira me površnost i nepismenost te vrste komunikacije. Doduše, obožavam pisanu komunikaciju, ali u formi poslanice. Znači, sjedneš i pišeš kad želiš i koliko želiš.

[Eks]

Osjećam se sve normalnije. Potpisujem. Osim zadnje rečenice, još uvijek nisam to objasnila sebi kao normalno i poželjno. Radim na tome.

[Zekoslawa]

Osjećam se sve normalnije. Potpisujem. Osim zadnje rečenice, još uvijek nisam to objasnila sebi kao normalno i poželjno. Radim na tome.

Ja se sve manje zamaram. Jerbo vidim da je ovo naprosto nužnost. Takva sam i drugačija ne znam biti, pa čemu se prisiljavati. Sasvim dobro funkcioniram ovako. Ne mogu reći da me ljudi izbjegavaju zbog toga ili nešto. Znaju kakva sam i prihvaćaju me. Trebalo se, doduše, izboriti za to, ali oni koji me žele poznavati to znaju, za druge me nije ni briga. Treba ustati u obranu prava na čudaštvo!

[Éowyn]

Aha, to zaguši jako. Da si ne znam kako pašete, ne bi si imale više što reći nakon svakodnevnih trosatnih kava.
Ali ljudi ponekad to uzmu zdravo za gotovo. Prošle godine sam se tako zatekla u odnosu gdje je osoba podrazumijevala da svaki dan pijemo kave i ja sam nekako išla, išla, išla dok mi odjednom nije bilo previše.

Što je najbolje, mi si uopće ne pašemo. Karakterno smo totalno različite. Zapravo, trebalo mi je jako dugo da se uz nju naučim izboriti za riječ.
A ponekad mi paše da šutim, mirno ispijam kavu i izgubim se u mislima dok ona trkelja.

[Éowyn]

Ja se sve manje zamaram. Jerbo vidim da je ovo naprosto nužnost. Takva sam i drugačija ne znam biti, pa čemu se prisiljavati. Sasvim dobro funkcioniram ovako. Ne mogu reći da me ljudi izbjegavaju zbog toga ili nešto. Znaju kakva sam i prihvaćaju me. Trebalo se, doduše, izboriti za to, ali oni koji me žele poznavati to znaju, za druge me nije ni briga. Treba ustati u obranu prava na čudaštvo!

Meni ponekad ide na živce kad ljudi sa mnom komuniciraju kao s osobom na kojoj je izvedena lobotomija.
Nema mi ništa gore od toga kad me netko patronizirajućim tonom pita zašto sam tako šutljiva ili jesam li možda sramežljiva

I onda kad objasnim zašto sam šutljiva, ispadnem bezobrazna

[elma]

Znam i kontaktiram s dosta ljudi i to me sve u zadnje vrijeme guši i opterežuje jer vidim da imaju očekivanja od mene koja ja trenutno nemam volje, vremena, mogućnosti ispuniti jer sam si zajebala život.
A kad oni mene odbiju ili kažu nešto što mu u tom trenu ne paše onda se durim jer želim da me vole. Iako ja ne volim njih (trenutno ne volim ni sebe).
Sram me ovo poslat, ali ću svejedno

[elma]

Meni ponekad ide na živce kad ljudi sa mnom komuniciraju kao s osobom na kojoj je izvedena lobotomija.
Nema mi ništa gore od toga kad me netko patronizirajućim tonom pita zašto sam tako šutljiva ili jesam li možda sramežljiva

I onda kad objasnim zašto sam šutljiva, ispadnem bezobrazna

Kako objasniš zašto si šutljiva?
Ja sam šutljiva jer bih mogla pričati samo o svojim problemima pa radje šutim

[..a unda]

Meni ponekad ide na živce kad ljudi sa mnom komuniciraju kao s osobom na kojoj je izvedena lobotomija.
Nema mi ništa gore od toga kad me netko patronizirajućim tonom pita zašto sam tako šutljiva ili jesam li možda sramežljiva

I onda kad objasnim zašto sam šutljiva, ispadnem bezobrazna

..zasto si tako sutljiva?

[..a unda]

..
Sram me ovo poslat, ali ću svejedno

..a tako dakle? ono, ko nas jebe? a? jel? a tako cemo dakle?


to je stav. samo ti raspali..

[Eks]

Ja se sve manje zamaram. Jerbo vidim da je ovo naprosto nužnost. Takva sam i drugačija ne znam biti, pa čemu se prisiljavati. Sasvim dobro funkcioniram ovako. Ne mogu reći da me ljudi izbjegavaju zbog toga ili nešto. Znaju kakva sam i prihvaćaju me. Trebalo se, doduše, izboriti za to, ali oni koji me žele poznavati to znaju, za druge me nije ni briga. Treba ustati u obranu prava na čudaštvo!

Ponekad se začudim oko koliko stvari se ja zamaram samo da bih bila "normalna". I nastojanje uklapanja u taj neki "normalni" život me toliko sludi da na kraju mislim da sam daleko luđa nego jesam. Zato me ovakvi upisi utješe.
Zajebato je kad u tim normalnim fazama navikneš ljude na svoje prisutstvo i onog trena kad je tebi već do grla socijaliziranja onda nastane awkward moment.

Meni ponekad ide na živce kad ljudi sa mnom komuniciraju kao s osobom na kojoj je izvedena lobotomija.
Nema mi ništa gore od toga kad me netko patronizirajućim tonom pita zašto sam tako šutljiva ili jesam li možda sramežljiva

I onda kad objasnim zašto sam šutljiva, ispadnem bezobrazna

Mene to još uvijek nervira kod mene. Ponekad jednostavno ne znam što bih rekla u većoj grupi ljudi, a znam da pristojnost nalaže da nešto moram reći i održavati nekakav small talk. A ne mogu. I onda se živa požderem.
Trebam se prestat žderat. Najgore je što svi ti ljudi laprdaju gluposti, ali opet, laprdanje se cijeni, ako ne laprdaš onda izazivaš sućut.

Znam i kontaktiram s dosta ljudi i to me sve u zadnje vrijeme guši i opterežuje jer vidim da imaju očekivanja od mene koja ja trenutno nemam volje, vremena, mogućnosti ispuniti jer sam si zajebala život.
A kad oni mene odbiju ili kažu nešto što mu u tom trenu ne paše onda se durim jer želim da me vole. Iako ja ne volim njih (trenutno ne volim ni sebe).
Sram me ovo poslat, ali ću svejedno

Meni je muka neke ljude sretat čisto jer bih morala odgovoriti na pitanje kako sam. Marš, kako si ti.
Doduše, nema to veze ni s tim, ja sam oduvijek bila takva, oduvijek sam imala faze kad me jednostavno nema. Jer moje granice nisu čvrste i lako ih je probiti, a onda mi treba dugo da se rekuperam.

[elma]

Upravo sam shvatila da zbilja ne mogu reći da nekog od tih ljudi s kojima se čujem volim, prijateljski. Jadno mi je to zapravo A i govori nešto o meni

[Eks]

Upravo sam shvatila da zbilja ne mogu reći da nekog od tih ljudi s kojima se čujem volim, prijateljski. Jadno mi je to zapravo A i govori nešto o meni

Zašto? Misliš da je ljude lako zavoljeti?

[Éowyn]

Zato što sam introvert i flegmatik i zato što mi nisi zanimljiva i nemam ti što za reći (ne mislim na tebe, nego na osobu koja mi je zadnja postavila to pitanje i bila je jako neugodna)

[Éowyn]

Upravo sam shvatila da zbilja ne mogu reći da nekog od tih ljudi s kojima se čujem volim, prijateljski. Jadno mi je to zapravo A i govori nešto o meni

Kako vi uopće znate da li nekoga volite prijateljski? Mislim, ja sam od onih koji vole čitav svijet, ali nikoga baš posebno.

Napravila bih jako puno toga za prijatelje, ali ruku na srce, napravila bih jako puno toga i za random ljude Ponekad imam stvarno poremećene ispade altruizma.

I neki prijatelji mi to često zamjeraju. Kažu da bih njih trebala voljeti više.

[Eks]

Kako vi uopće znate da li nekoga volite prijateljski? Mislim, ja sam od onih koji vole čitav svijet, ali nikoga baš posebno.

Iskreno, ne znam. Tanka je linija između ljubavi, odbojnosti i ravnodušnosti, pretanka. A to vjerojatno znači da tu ljubavi i nema. A opet, mislim da volim prijatelja. Jednog. 1. I da sam na nezdrav način voljela jednu prijateljicu iako sam se od njega nastojala maknuti, a i ona od mene i skužila sam da mi je stalo tek kad sam skužila da nam odnos ide u nepovrat. Ali odnos je bio toksičan pa to nekako i ne računam. Da sam ga na vrijeme prekinula ne bih ni žalila. Zato kažem, tanka je to granica, jako tanka.
Neki pak s kojima sam se družila u meni nisu izazivali nikakve emocije. Čudno je to, ja sam za sebe uvijek mislila da sam jako emocionalna.

[Éowyn]

Ja sam isto s jednim prijateljem imala pomalo nezdrav odnos u mlađim danima (bili smo nekako čudno posesivni jedno prema drugome). Sad smo si super i jako se volimo. Vjerojatno zato jer više ne živimo u istoj državi

Za ostale mi je više-manje svejedno. Iako sam vjerojatno zbog svakoga od njih imala neugodnih razgovora sa službenim osobama

[Eks]

Vjerojatno zato jer više ne živimo u istoj državi

Ja sam svjesna da bi imali nezdraviji odnos da živimo jedno pored drugog, tako da da, druga država je ključ.

Za ostale mi je više-manje svejedno. Iako sam vjerojatno zbog svakoga od njih imala neugodnih razgovora sa službenim osobama

Auf.

Ne znam, ja nikako da si osvijestim činjenicu da sam više manje oduvijek sama i da zapravo ne trebam nikoga*, a opet, čudno sam sklona prijanjati uz nekakav kalup kad određen odnos to "zahtijeva". Radim to nesvjesno. Ako se družim s čudacima onda izložim čudniji dio sebe, ako se družim s normalnijima onda prikrijem čudniji dio sebe. I na kraju mi te uloge dopizde, jako dopizde.

*ono, trebam nekoga za kino i sok, povremeno.