S Facebooka... Tekst je napisao Vladimir Skočaić Skoča.
Vulkanizer negde na Voždovcu. Došao da zamenim letnje gume zimskim. Dva radnika uporedo rade na dva automobila. Jedan je šef, rekao bih mojih godina, a drugi je Ciga koji deluje nešto mlađe od mog ćaleta. Ciga šepa, jedva hoda. Ali radi iste stvari kao šef.
U jednom trenutku pored njih prođe automehaničar iz susedne radionice. Kada vidi Cigu kako se gega, pita ga:
"Uroše, ništa nije bolje?"
"Ubiše me manekenske piste, kolega" - a onda se uozbilji: "Ma sve u tri lepe... Ne pitaj me ništa."
Šef se bavio mojim autom, dok je Uroš menjao gume na nekom razdrndanom puntu. Vlasnik punta je stajao i pušio. Kada je Uroš završio, taj čovek ga je pitao u čemu je problem s hodanjem, dodavši "ako smem da pitam". Uroš je uzdahnuo, rekao kratko "ma..." i delovalo je kao da razmišlja da li da mu to bude ceo odgovor ili da doda još nešto. Ipak je izabrao ovo drugo.
"Jebe me kuk već godinama. Dugo nisam imao zdravstveno, pa sam mogao da se slikam. Onda sam dobio knjižicu, ali se operacija čekala godinu i po dana. I kada je letos došao moj red, rekli su da ne može sad, da su ostali bez nekoliko lekara u bolnici. Đavola su ostali bez lekara - upao neko preko veze, sigurno. I zakazali su mi za kraj marta sledeće godine. Ko zna, možda bude i avgust ako opet upadne neko preko veze. U septembru sam hteo da umrem od bolova. Nisam radio dve nedelje. A ne mogu da ne radim. Žena umrla uoči Božića, troje dece, najstarije 12 godina. I čim je popustilo, eto me nazad. I stvarno je bilo podnošljivo do prošlog petka. Ali me onda preseklo i od tad sam opet Spajdermen."
Čovek ga je pitao u kojoj je bolnici bio i do kad mu traje zdravstveno. Onda se odmakao i telefonirao. U istom trenutku je Urošu zazvonio telefon.
"Evo radim. Za jedno dva sata. Imaš paprikaš od sinoć u frižideru. Pojeo ti je? Sve? Pa idi kupi nešto. Znaš gde su pare? I ja tebe, miko."
Onda se obratio šefu:
"Jebote, ono moje dete samo jede. Jednom će nas sve pojesti."
Vozač punta je završio telefonski razgovor, a Uroš mu je rukom pokazao na auto i rekao da je gotov. Čovek ga je pitao da li ima papir i hemijsku. Uroš je ušao u radnju i doneo mu blokčić. Čovek je stavio blokčić na haubu, napisao nešto na njemu i pružio Urošu.
"Ovde ti je telefon mog kolege, doktora s ortopedije. Javi mu se u ponedeljak posle 9 ujutru. Rekao mi je da ćeš biti operisan u prvoj polovini decembra. Moraš samo pre toga da izvadiš neke nalaze, ali reći će ti on to već. A možda i znaš već sve šta treba..."
Uroš je pogledao u papir, pa u njega. Pa opet u papir. Pa opet u vozača punta.
"I to samo tako? Jedan telefonski poziv?"
"Ja sam isto doktor, samo nemam veze s kukovima. Bavim se ovim poslom skoro 30 godina i svakojakih gluposti sam se nagledao. Nepravda je svuda oko nas, a u ovom mom poslu, u ovoj zemlji Spajdermena i Betmena, nekako najočiglednija. Pun mi je više kurac flaša viskija, bombonjera i laganja ljudi. Idem u prevremenu penziju krajem godine, ne mogu više. I meni je umrla žena prošle godine, ali nemam decu, tako da mi neće biti frka za lovu."
Uroš ga je gledao netremice. Oči su mu bile kao lubenice. Držao je onaj blokčić i pokušavao nešto da kaže. Onda je samo prišao doktoru i zagrlio ga. Nije ga puštao dobrih minut. Ovaj se nasmejao i rekao:
"Ajde bre, šta ti je, svako bi to uradio da može. A meni se može."
"Ne bi svako, i znam da to znate. I ja sad ne znam šta da vam kažem, kako da se odužim. Sa 'hvala' možete da se slikate, a ja nemam mnogo više od toga."
"Ovo je šamaranje nepravde, Uroše. Nemam priliku to da joj radim često. Ali kad imam, neću promašiti. Jebo 'hvala'. Da si ti živ i zdrav. I da te oprave, pa da ženiš tu decu."
Šef je zavrtao šrafove na mojim gumama i gledao u ovu dvojicu. Kad mu je doktor prišao i pitao koliko je dužan, ovaj je rekao: "Ništa, kuća časti." Čovek nije hteo da čuje, ali je šef bio uporan. Jedva ga je nekako ubedio. Doktor se zahvalio obojici, a šef je rekao:
"Jebemo nepravdu, doktore, kad god nam se može. Jebeš 'hvala'. Da si nam živ i zdrav!"
Nije potrebno da izmišljam priče. Nije potrebno da maštam. Dovoljno je da odem kod vulkanizera i izvadim slušalice iz ušiju. Nekad je život strašniji od najjezivijeg horor-filma, ali je nekad lepši i od najlepše melodije.
Lijep mi je tekst, zato ga stavljam. Čak i da je lažan, što pretpostavlja cinik u meni, izazvat će poneku reakciju. Nadam se, pozitivnu.
