06 Nov 2017, 23:18
Pizdim na te nereagirajuće ljude. A ja nisam baš neko pizdljivo čeljade. Čak je 'pizdim' debelo podcjenjivanje tog osjećaja, na mahove mrzim te ljude. Nije baš nešto pohvalno.
Desilo mi se nešto slično uvodnoj priči, prije nekih 5-6 godina. Oko 1 popodne čekala sam zeleno na križanju Ul. grada Vukovara i Držićeve. U Zagrebu, jelte. Velko je to križanje, 6 (?) traka za avte i dvi za tramvaje, zeleno se čeka malo duže. I vidim lika na suprotnom pločniku, leži na podu, glavom djelomično ispod (nepropisno parkiranog) auta. S druge strane izgledalo je kao da popravlja nešto. Uglavnom, hrpa ljudi je prošla pored njega dok sam čekala zeleno. Kad sam mu došla blizu skontala sam da nikakve veze s autom nema, neg leži u nekakvom nesvjesnom stanju. Klekla sam do njega, pitala jel dobro, vidla da nije i počela se okretat da nekom velim nek zove hitnu. Prišao mi je lik i rekao da ih upravo zove i odma se odmaknuo 10-ak metara dalje. Pokušala sam razgovarat s momkom, okrenula ga na bok, skinula ruksak i metnula mu ga pod glavu jer mij je, čudno, tad valjda uočavaš blesave detalje, grozno teško bilo gledat kožu na asfaltu.
I tako, dok sam ja brojala otkucaje srca i udahe po minuti raja je prolazila...ajme, htjela sam se ustat i počet il vikat il tuć. Stoka nijedna i sad sam bijesna. Jedna ga je baba počela šutkat nogom. Valjda da se uvjeri jel živ il ne. Nemam riječi za tu bijedu od osobe ni sad. Sad su, najednom, svi počeli zastajkivat i gledat, kao u nekom bizarnom kazalištu. Ali nitko se nije nudio pomoći. Padali su komentari o predoziranju i o tome da je sigurno iz Splita (!?!). Gostovo je Hajduk 2 dana ranije, valjda zato.
Ondak je stigla policija, bili su u prolazu pa su, valjda, došli vidit oko čeg se raja okupila. Jedan nije ni izašo iz auta, a drugi se lagano došeto, pito me šta je bilo, ja rekla da ne znam, pito dal diše, ja rekla jedva, pito je i za hitnu, rekla da ih je čovjek (a i taj je u međuvremenu ošo) zvao...pogledo je momka i ošo natrag u auto. Majku mu njegovu, sagnuo se nije do njega.
Ja sam u sebi čitavo vrijeme šizila. Nadala sam se da će se ovaj probudit, dat neki znak života, da će hitna brzo stić...iljade misli u sekundi mi je prolazilo glavom.
I onda se desilo nešto što me je skoro rasplakalo od sreće. Klinci...mali klinci, osnovnoškolci...nahrupli su iz obližnje škole, završila prva smjena. I grupica od njih desetak prolazi i stane međ onu publiku odraslih hijena i njih nekolko se sagne i pita me jel mi treba pomoć. Bokte, htjela sam ih zagrlit i izljubit. Nije da su mogli nešto napravit, al fakat su imali želju pomoći, a ne se naslađivati tuđom mukom. Super su bili, svaka im čast, rekla sam im to i silno zahvalila.
Pet minuta prije dolaska hitne došla je jedna cura, klekla kraj mene, rekla da je medicinska sestra i da će ostat tu sa mnom dok ne dođe hitna. Tad sam odahnula, činilo se da zna u kakvom smo i momak i ja stanju.
22 jebene minute je trebalo hitnoj da stigne. Štopala sam. Ne zbog njih, neg da znam reć, ako zatreba, kolko je momak bijo u nesvijesti. I na njih sam bila ljuta. Al strpali su ga u kola, šibnuli nešto u venu i lupili par elektrošokova i rekli da će bit u redu pa im opraštam.
22 minute je očajno dugo kad misliš da neko umire. Očajno je dugo i kad služiš ko izvor perverzne zabave stoki. Ružno za priznat, al 22 minute je i očajno dugo kad kontaš kolki dijo abecede hepatitisa ćeš dobit ako momak prestane disat. A pogotovo je dugo kad se ne možeš derat na publiku.
I nadala se da će biti zeleno. Da li ga je moje zblesirano lice spriječilo da zvekne po autu ili što... 
Jer to jesu problemi: policajci te najprije smatraju sumnjivom i rešetaju kao da si ti npr. počinila pljačku, a ne prijavila je. Objektivno, to jest gnjavaža, ali takva je procedura. Onda, Zagreb se ni po čemu ne može usporediti s ozloglašenim svjetskim velegradima, ali rizik da ćeš biti žrtvom zločina svakako postoji. I napokon, micanje nije preporučljivo osim ako je čovjek onesviješten. Tko zna je li mu ozlijeđena kralježnica, ima li unutarnje krvarenje koje možeš pogoršati i slično. 
